"… da se ne bismo uzdali sami u se, nego Boga koji uskrisuje mrtve" (2 Kor 1,9). Ove riječi napisao je apostol Pavao kad je udario o tvrdo dno. U biti je rekao: "Gospodin me doveo do kraja svake ljudske pomoći. Bilo je to tako beznadno mjesto da me jedino Bog uskrsle sile mogao izbaviti!"
Bog nekada dopušta da ste otjerani do kraja samoga sebe, u duboko trpljenje, tako da izgubite svako pouzdanje u svoju sposobnost da ćete spasiti samoga sebe. Kakvo divno mjesto biti na kraju svoje snage! Ali to ne zvuči tako divno, zar ne? Posebno u kulturi koja je hranjena konceptom samodostatnosti. Imamo bezbrojne knjige napisane o tome kako se nositi s nevoljom, samoćom, žalošću, kušnjom. Ali sve su one usredotočene na naše tijelo, našu sposobnost da se iskoprcamo iz naših poteškoća.
Ljubljeni, koliko ste puta pokušali sami iznaći put iz svojih nevolja? Možda ste bili preplavljeni iskušenjima koja su vas svladavala do točke da ste zavapili: "O, Bože, znaš da te ljubim svim svojim srcem, ali okrutno sam kušan. Prezirem to, Gospodine. Jednostavno to ne razumijem!"
Kroz sve moje kušnje naučio sam dragocjenu lekciju: Našao sam ishod! "Nikakva kušnja veća od ljudske snage nije vas zadesila. Bog je vjeran i neće dopustiti da budete kušani preko vaših snaga, nego će vam zajedno s kušnjom dati sretan ishod, da je možete podnijeti" (1 Kor 10,13).
Što je taj ishod? On dolazi na kraju vaše vlastite snage kad se apsolutno okrećete Bogu. On govori: "Više se ne pouzdajem u sebe. Bože, sve stavljam na tebe i potpuno se uzdam u tebe. Znam da ćeš ti okončati moje trpljenje u svoje vrijeme i na svoj način!"